Електронска слагалица за петаке – да или не?

Да ли је електронска слагалица прикладна за петаке?

Прва асоцијација на слагалицу је, вероватно, овако нешто:

Слагалица у настави?

Звучи превише једноставно – дати ученику петог разреда да сложи онлајн слагалицу, како би добио слику, чији је циљ – утврђивање, подстицај на размишање, учење. Зашто не бисмо поставили само коначну верзију слике и упутили га на њу?

Чини нам се да ће ученик изгубити (драгоцено?) време на непотребно, да би дошао до потребног. Како слагање једноставне слагалице може да му помогне да нешто научи или утврди, ако пре тога потроши време које би иначе могао утрошити на УЧЕЊЕ?

Слагалица је превише детињаста за наше велике петаке.

Ученици су затрпани једноставним играма овог типа, чим закораче у онлајн окружење.

Постоје и комплексне слагалице, које свакако подстичу развој интелигенције, моћ визуелног запажања, креативност… Али да ли је онда циљ конкрентне наставне јединице у другом плану?

И тако у круг са мноштвом сличних питања.

И ја сам их ређала и ипак направила ту прву једноставну, дечју, бескорисну слагалицу. Са 35 елемената! Смешно! Петогодишњак би је сложио без проблема, чини вам се. Чинило се и мени.

Слагалица као методички експеримент

Прва слагалица односила се на обнављање одлика лирске поезие. Једноставна сличица виле са мноштвом расутих појмова попут кључних речи, који треба да подстакну ученике да се присете, лакше систематизују оно о чему се на часу разговарало и на крају – усвоје и неке од књижевно-теоријских појмова, са којима ће се сусретати од те прве недеље петог разреда, а који ће временом спонтано постати део њихове опште културе. Одлучила сам се за веома једноставну варијанту, како бих остала у домену игре а задржала пажњу на циљу који желим њоме да остварим. Слагалицу сам могла да сложим за мање од минута.

И даље ми је било смешно, бесмислено и помало непријатно да је објавим, а камоли упутим своје одрасле петаке на њу.

Наравно, ипак сам то урадила, експериментисања ради.

Најавила сам им занимљиву игру (усудила сам се да је чак тако и представим), која их чека на сајту (са којим сам их већ била упознала), за коју им није потребно више од неколико минута – и рекла да очекујем да чујем што више детаља о ономе што у игри буду пронашли.

Слагалица у пракси

Нисам ни успела да уђем у учионицу наредног часа када је неколико ученика почело да ме бомбардује описима слике виле и појмовима којих су се присећали. Уводни део часа је прошао спонтано, без икакве припреме – обновили смо одике лирске поезије, подсетитли се термина (помало рогобусних за петаке, који тек закорачују у свет науке о књижевности), а најважнији подстицај је био утврђивање разлога зашто су се све те кључне речи нашле баш на тој слици, при чему је уследило повезивање са конкретним обрађеним књижевним делом. Савршен спој теорије и праксе, рекла бих.

Само једна слагалица подстакла је примену главних методичких принципа, а да ја нисам морала готово ништа да урадим.

Ипак, повратак на земљу. Наравно, само неколико ученика је слагалицу решило. Рецимо, једна трећина одељења. И није неки успех, толико ученика би увек сигурно урадило и домаћи задатак.

Али нешто је ту било другачије.

Одушевљење нечим другачијим. Нити је класични домаћи задатак нити је класично утврђивање. Већ нешто дечје, нешто спонтано. Утркивање ко ће пре да откирје нови појам или детаљ са слике.

Ученици су тражили нову слагалицу. И добили су је, приликом завршетка обраде епске поезије. Мало комплекснију ( и даље смешно једноставну). Овога пута је две трећине одељења урадило “задатак” (који није био обавезан) и уследио је, наравно, још бољи нови уводни део часа.

Неки од ученика су чак направили и своју слагалицу на тему из књижевности и били усхићени да ми је што пре покажу.

Ова једноставна дечја игра подстакла је не само боље разумевање обрађеног, већ и КРЕАТИВНОСТ и САМОИНИЦИЈАТИВУ, непроцењиве производе наставе.

Да резимирамо…

Ипак су већа деца него што мислимо, ипак им је тај додир са једноставним, а занимљивим, сликовитим и интерактивним потребан и више него што мислимо. Макар као талас који ће их покренути, који ће их приближити нечему за њих поприлично апстрактном.

Потребно им је нешто што ће сву ту терминологију уткати у њихов дечји свет, где ће она добити смисао и облик. Време ће свакако изгубити на много тога непотребног, на овај начин смо макар то “непотребно” (из нашег угла) довели у везу са корисним.

Бонус – петоминутна припрема наставника

Још боља ствар – за прављење слагалице је потребно пет минута. Пронаћи одговарајући слику, исписати појмове по њој (на најједноставнији начин – у Paint-у), окачити је на сајт и прекопирати линк преко кога јој се приступа. Ја сам одабрала Планету слагалица  сасвим случјно, а пре свега због једноставног приступа.

Петаци (а и старији ученици) се често не сналазе најбоље са прављењем налога, логовањем (иако је опште мишљење да они “знају све на компјутеру”), па сам једноставно хтела да такав приступ избегнем. Клик на линк – и игра почиње.

Када ми понестане идеја – почнем да претражујем Вебциклопедију. Вебциклопедија је одлична база различитих дигиталних алата, који се могу искористити у едукативне сврхе и притом су одлично категоризовани, са детаљним описима и примерима. (Овде је конкретан опис Планете слагалица на Вебциклопедији)

***

Није ускоро уследила нова слагалица, али су усредиле неке друге активности.

Ипак, у ове слагалице сам највише сумњала, и наравно, нисам се усудила да их употребим у старијим разредима, можда би то већ било превише за моје одрасле шестаке, седмаке, осмаке….

А можда и не?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *